Pre izuma stamparstva, umnozavanje knjiga i spisa vršeno je kaligrafskim prepisivanjem stiva i precrtavanjem slika. Ovaj rad je obavljan na dvorovima vladara i velmoza, a radilo ga je na desetine i stotine najizvezbanijih prepisivaca. Umnozavanje rukopisa postojalo je i pre nase ere. Starogrcki filozofi u svojim delima tri veka pre nove ere navode, da su se u to doba u Atini umnozavanjem i prodavanjem knjiga bavili bibliopoli, danasnji knjizari-izdavaci. Prepisivanja su vrsena na listovima papirusa 20 do 25 cm sirine i oko 40 cm duzine lepljenim krajevima jedan za drugi u dugacke trake.
U starim vekovima, posle osvajanja Aleksandra Velikog, umnozavanje i trgovina prepisivanom literaturom bila je najzivlja u Aleksandriji, Egiptu, a u doba Rimske imperije, kada je Rim postao glavno središte kulturnog sveta, bibliopoli su u njemu snazno razvijali poslove umnozavanja i prepisa spisa.
Posle propasti Rimskog Carstva, nastali su snazni pokreti i invazije varvarskih naroda, što je znatno uticalo na stetu razvoja i interesovanja za knjigu i pismenost, tako da je naglo opao broj rimskih bibliopola. U to doba, u mnogim pokrajinama bivseg Rimskog Carstva presla je sva ili delimicna vlast u ruke monaskog svestenstva. Vodjeni verskim fanatizmom i namerom da omoguce sirenje samo hriscanskih crkvenih i verskih knjiga, pazljivo su tragali za svim zaostacima starih rimskih i grckih paganskih rukopisa i prepisa i spaljivali ih. Tako su unisteni mnogi znacajni originalni rukopisi i prepisi rimskih i grckih mudraca.
Nakon mnogo vremena, posle opisanih dogadjaja, umnozavanja su uglavnom ogranicavana na crkvene knjige i molitvenike, a obavljana su u manastirima. Pri prepisivanju su pravljene i vece greske dajuci prepisu suprotan smisao od onoga u originalu. U nasim manastirima su vec u XI veku bile prepisivane mnoge crkvene knjige, tako da je na nasim prostorima ova oblast pocela znacajnije da se razvija. Jedno od najstarijih srednjevekovnih pisanih dela kod nas, je Miroslavljevo jevandjelje. Za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, pisao ga je dijak Gligorije u razdoblju izmedju 1169. i 1197. godine. Drugi, takodje znacajan spis je, svakako, Dusanov zakonik proglasen na Saboru u Skoplju 1349. godine.
Od cetvrtog veka, nakon sto je pronadjen nacin izrade pergamenta, papirus se upotrebljavao samo za spise manje vaznosti, dok je za vaznija dokumenta koriscen iskljucivo pergament. Pocetak opreme knjige, u njenom danasnjem obliku datira iz petog veka. Tada je vec upotrebljavan pergament, a potom primitivno izradjena hartija. Prepisivani listovi su oznacavani brojevima i slagani po redu jedan na drugi. Nakon zavrsetka prepisa knjige, skupi listova se prosivao na jednom kraju, trakom. Tako usivene listove su ulagali u korice, da bi ih zastititili od guzvanja. Posto je knjiga dobila svoj danasnji oblik, radilo se na usavrsavanju izgleda korica ukrasavanjem raznim ornamentima, sto bi se moglo smatrati vec nekom vrstom grafickog dizajna. Od desetog veka su se u gravuru ornamentike od slonovace, skupocenih dela, ulagali razni dragulji, tako da su privilegiju da imaju dobru knjigu imali iskljucivo imucni ljudi. Takav obicaj opremanja knjige trajao je sve do XIX veka, kada je Englez Henri Fiser u Liverpulu prodajom knjiga u brosurnoj opremi cenu knjige toliko oborio, da su je mogli posedovati i najsiromasniji.
U VI veku su Arabljani ratujuci sa Mongolima naucili vestinu izradjivanja hartije i poceli je prodavati u Grckoj i drugim evropskim drzavama uz Sredozemno more, tako da su vec od toga doba manje vazni spisi bili pisani na hartiji, umesto na dotadasnjem papirusu. Za prepisivanje knjiga sluzile su u raznim bojama pripremljene tecnosti. Ispisivanje teksta je vrseno crnom, a vaznije reci, recenice ili inicijali crvenom. Druge boje su koriscene za crtanje ornamenata oko inicijala.
Poznato je da je jos u vreme starih Vavilonjana postojao nacin upisivanja neke oznake, najcesce potpisa na dokument, prisitkom ziga na prstenu koji su nosili. Posle Vavilonskih pecata, jos uvek mnogo vekova pre nove ere, u Egiptu, Arabiji i Persiji je postojao obicaj da se u jos nepecene proizvode od gline (posudje, opeka itd…) utiskuju reljefno izradjeni pecati sa znakom ili inicijalima proizvodjaca. Indusi su kasnije na drvene ploce urezivali ornamente koje su nakon toga premazivali bojom i otiskivanjem na tkaninu, ukrasavali svoje odavne predmete. Ovakvi postupci su se vec mogli smatrati pretecama danasnjeg stamparstva. Trgovinskim vezama, vestina izrezivanja pecata je prenesena iz Male Azije najpre u Grcku, a odatle u Rim i ostale zemlje Sredozemnog mora.
vrh strane
Do danas nije utvrdjeno otkada je u Evropi poznat mehanicki nacin umnozavanja rukopisa – stampanje. Pretpostavlja se da poceci stampanja u Evropi sezu u vreme XI veka. Rad stamparija od drvoreza u Evropi je najpre koriscen za umnozavanje svetackih slika. Priprema za stampu slika sa kliseom od drveta radjena je duborezom, a ljudi koji su se bavili tim poslom zvali su se ksilografi (drvoresci). Postupak se svodio na to da je na ploci od tvrdog drveta rucnim alatom odstranjivano drvo na mestima gde bi na otisku trebalo da bude belina, tako da je ostala povrsina bila ravna i pogodna za ostavljanje otiska. Sadrzaj stranice se urezivao tako da izgleda kao odraz pravog lika u ogledalu. Stampanje se vrsilo na taj nacin sto bi se preko pripremljenog klisea premazala boja (valjkom oblozenim finom kozom) i postavio papir tako da se ne pomera, a preko njega dobro uglacana, tanka koza. Postupak same stampe se svodio na pazljivo trljanje, specijalno obradjenom kosti, cele povrsine hartije preko klisea. Ovakav nacin stampe se pokazao kao izuzetno nepraktican i spor zbog cestog pomeranja hartije na kojoj se stampa, tako da je otisak neuredan i necitak. Dalji razvoj ovog postupka se svodio na usavrsavanje klisea i materijala od kojih se ona prave, tako da se napredak ocitavao u upotrebi bakra i slicnih metala zgodnih za obradu.
Prvi drvorezi su bili prilicno slabi, ali su velikom brzinom bili usavrsavani do umetnosti, tako da su 1450. do 1460. vec osnivani strukovni esnafi majstora za izradu klisea i stampe.
Tesko je utvrditi, ali se ipak smatra da ja stampanje pomocu drvoreza doneseno na bliski istok iz Kine, u kojoj je slican nacin umnozavanja postojalo jos u IV veku, kada je koriscen za stampu njihovih prvih casopisa. Kasnije je postupak bio primenjivan za ukrasavanje svile, koze i materijala namenjenih ukrasavanju hramova i stanova.
1440. godine pocinje era masinskog umnozavanja spisa i knjiga. Te godine je Johan Gutenberg u Strazburu, izumeo rucni aparat za izlivanje pojedinacnih slova od rastopljenog olova i presu za pravljenje otisaka, pomocu kojih je samo jednim pritiskom ravne ploce, umesto dotadasnjeg nesigurnog trljanja kostanim trljacima, pravio neuporedivo kvalitetniji otisak na hartiji.
Pravljenje jedne takve masine je iziskivalo materijalna sredstva koja nisu bila dostupna Gutenbergu, tako da je dosta dugo trazio, danasnjim recnikom receno, sponzora. Prikupivsi sav novac koji je mogao u to vreme (150 forinti), 1448. je formirao svoju prvu stampariju i radecu u njoj, 1450. za svoj rad zainteresovao lokalnog bogatasa Johana Fusta koji je u stampariju ulozio 800 forinti sa pravom na hipoteku. Tada je po ugovoru Gutenberg poceo sa stampom Biblije.
Zbog prevelikog obima posla predlozio je da se pozove njegov poznanik, rezbar po struci, Petar Sefer, i pomogne pri radu. Radeci uz Gutenberga, Sefer je brzo ulazio u tajne novog zanata, tako da je Fust nakon izvesnog vremena zakljucio da se stampanje Biblije i drugih novougovorenih poslove moze odvijati i bez Gutenberga, te od njega zatrazio povracaj novca koji je ovaj duzan. Sud je na osnovu hipoteke stampariju prepisao novom vlasniku, a Gutenberg je ostao bez posla. Kratko nakon toga, Fust je zavrio stampanje Biblije koja je bila u dve knjige od 324 i 319 listova.
Kasnije je Gutenberg dobio na raspolaganje skromnija sredstva, tako da je uspeo da oformi novu stampariju, znatno manju od prethodne, ali dovoljno dobru da se u njoj moze raditi. U toj stampariji je stampao i knjigu Liturgijski psaltir, ciji se ostaci nalaze u Narodnoj biblioteci u Parizu. Najstarija, do sada sigurno utvrdjena, knjiga koju je Gutenberg stampao je Donat. Od nje je samo nekoliko listova ostalo sacuvano u Narodnoj biblioteci u Parizu. Knjiga Sveto pismo sa 42 reda po stranici koju je stampao prvi masinski stampar Gutenberg danas vazi za najskuplju knjigu na svetu.
Gutenbergovim izumom 1440. godine ustanovljeni su osnovni metodi stampanja koji su prethodili ovim danasnjim. I pored toga sto su Gutenberg, Fust i Sefer strogo cuvali tajnu vestine masinckog umnozavanja, pouzdano se zna da je vec 1460. godine u Strazburu postojala stamparija Johana Mentelina, a pre razaranja Majnca (Gutenbergovog rodnog mesta) i stamparija Alberta Pfistera. Razaranjem ovih stamparija u cestim tadasnjim politickim sukobima, radnici koji su radili u njima ostali su bez posla. Vecina njih je otisla u inostrastvo, gde postaju pravi rasadnici stamparske vestine po raznim zemljama Evrope.
vrh strane
Prvi poceci stamparstva na prostorima danasnje Jugoslavije javljaju se 1493. godine. U doba teskih iskusenja vezanih za Osmanlijsko Carstvo, Crna Gora je te godine uspela da osnuje svoju stampariju. Po nalogu Djurdja Crnojevica, jeromonah Makarije je otisao u Mletke da izuci tajna stamparske vestine i kupi kompletnu stampariju koja je kasnije smestena, ne zna se tacno, ili u Obodu ili na Cetinju. Stamparija u kojoj je radio Makarije do 1496. stampala je Oktoih, Trebnik i Psaltir. Na Psaltiru je kao mesto stampanja oznaceno Cetinje.
Nesredjene prilike u zemlji (ratovi sa Turcima), naterali su Djurdja Crnojevica da krajem 1496. napusti Crnu Goru i skloni se u inostanstvu. Njegovim odlaskom nestaje i prva štamparija na ovim prostorima.
1552. godine je knez Radisa Dmitrovic pripremao osnivanje stamparije u Beogradu, ali dok su masine bile na putu, Radisa je umro, a dobavljene uredjaje je preuzeo Trojan Gundulic iz Dubrovnika. Zna se da je na toj masini radio iguman Mardarije i da je posle stamparnja Četvorojevandjelja obustavljen rad. Sta se sa ovom stamparskom masinom dogodilo i gde je zavrsila, ostalo je nepoznato.
Posle nestanka knez-Radisine stamparije u drugoj polovini XVI veka, Beograd nije imao svoju stampariju sve do 1831. godine, kada je osnovana Knjazevsko-Srpska pecatnija.
Razvijanjem tehnike umnozavanja spisa, kasnije stampanja, doslo je do nastanka vise vrsta stampi, podeljenih po grupama prema nacinu izvodjenja otiskivanja, tako da sada postoje tri osnovne grupe i to: duboka, ravna i visoka stampa. Svaka od ovih grupa ima niz svojih podgrupa.
vrh strane
Duboka stampa se jos naziva i bakrostampa, jer se otiskivanje vrsi sa bakarne ploce ili bakarnog cilindra na kojima su elementi za stampanje, po svojoj tonskoj vrednosti, nagrizanjem udubljeni. Vreme nastanka ovog nacina stampe nije poznato. Zna se samo da je danasnji nacin izvodjenja ovakvog otiskivanja usavrseni postupak srednjevekovne umetnosti, tako da se i danas neki od ovih postupaka izvode kao originali umetnika ili u vidu umetnickog stampanja.
Najstariji prethodnik danasnjoj bakrostampi bio je bakrorez. Usavrsavanjem bakroreza tokom vremena su se pojavili razni postupci obrade ploce kao originala. Najstariji sacuvani bakrorez potice iz 1446. godine, ali se sa sigurnoscu moze tvrditi da ova tehnika ima korene jos dalje u proslosti. Bakrorez u doba svog nastanka, a i danas, predstavlja original umetnickog rada, jer je ploca dobijena na ovaj nacin unikatna. Na dobro ispoliranu bakarnu plocu crtez se prenosi precrtavanjem, pa se celicnim iglama razlicitog oblika u ploci udubljuju konture slike ili ornamentalnog crteza.
Tehnici bakroreza u XVI veku sledila je tehnika radiranja. Ovaj postupak se svodi na premazivanje bakarne ploce specijalnim premazom na koju se nakon susenja postavlja papir sa crtezom. Majstor – umetnik celicnim veoma finim iglama crtez sa hartije prenosi na osetljivi premaz ploce nakon cega plocu sa poledjine zasticuje premazom otpornim na kiselinu.
Ploca se izlaze nagrizanju rastvora hlorida gvozdja, koji nagriza samo na mestima obelezenim iglom. Ukoliko na tim mestima kiselina deluje duze, linije postaju deblje i dublje. Kada se, po iskustvu umetnika, izvrsi dovoljno nagrizanje, ploca se vadi iz kiseline i sa nje odtranjuje zastitni sloj. Najtanje linije na crtezu umetnik sada iscrtava direktno iglom na bakarnu plocu. Ploca se premazuje uljem i nakon toga na nju se nanosi cadj, da bi se postigao jasniji kontrast crteza na ploci. Posle ponovnog ciscenja ploce vrsi se dobro odstampavanje. Zbog ovako izuzetno sporog procesa stampe otisnuti tirazi su mali i skupi.
Kasnije su se nagrizanja bakarne ploce izvodila slojevito, tako sto su se specijalnim postupkom, pomocu najfinijeg asvaltnog praha, stititili delovi koji ne treba da budu nagrizeni. Nakon prvog vadnja iz kiseline, ploca se prala i na nju nanosio novi sloj praha, na delove koji u sledecem ubacivanju u kiselinu ne smeju biti nagrizeni i tako redom do dobijanja konacne forme. Na ovaj nacin su se dobijali razliciti intenziteti tona odstampane boje, tako da je kao krajnji rezultat ostajao daleko bolji otisak na hartiji. Ovakav nacin obrade bakarne ploce se nazivao akvatinta.
Slicni postupci obrade bakarne ploce su se izmenjivali do pred kraj devetnaestog veka. Krajem sedamdesetih godina XIX veka Ceh Karel Klic je izumeo postupak nazvan haliogravura. On je bakarnu plocu premazao posebnom vrstom zelatina i na nju preneo sliku postupkom kopiranja sa fotografski obradjenog dijapozitiva. Pre premaza ploce zelatinom, zastitio ju je masom otpornom na kiselinu. Osvetljavanjem zelatinske mase na povrsini ploce kroz dijapozitiv dolazilo je do hemijske reakcije zelatina i mase za zastitu ploce od kiseline. U zavisnosti od kolicine svetla koje je dopiralo do zelatinske mase zavisila je i reakcija zastitnog sloja ploce, sto je za krajnji rezultat dalo, za to vreme, veoma finu, tonski obradjenu plocu. Slicno ovom principu, danas se prave klisei za tipostampu i zlatotisak.
Lilinijska duboka stampa se koristi u specijalne svrhe, kao što je izrada novcanica, postanskih maraka i slicnih kvalitetnih stampi. Za ovaj tip stampe kao forma se koristi bakarna, celicna ili neka druga ploca od tvrdog metala. U plocu su elementi za stampanje udubljeni graviranjem ili nagrizanjem kiselinom. Gravure, kao originali laksih radova, obradjuju se u bakru ili mesingu, a za finije vrste radova u celiku. Od gravure originala rezanog u celiku, posto je okali, specijalnim alatom se vrsi utiskivanje u, prethodno zagrevanjem omeksan, mali celicni valjak. Nakon toga se valjak kaljenjem hladi i njimse elementi koje treba odstampati utiskivanjem prenose na bakarne ploce, koje se koriste kao klise prilikom stampe.
vrh strane
I ova vrsta stampe je dobila ime prema nacinu otiskivanja boje na hartiju, jer se deo forme kojom se vrsi otisak nalazi izdginut u odnosu na ostali povrsinu klisea. Forma se, nakon Gutenbergovog unapredjenja nacina proizvodnje slova za stampanje, radila iskljucivo slaganjem pojedinacnih slova u kalupe i sa nje se otiskivalo na hartiju, presom. Nakon odstampavanja, slog se razlagao za slaganje sledeceg materijala.
Rad u stamparijama je odvijan i pre Gutenbergovog vremena, ali se za postupak otiskivanja koristila drvena froma uradjena duborezom. Gutenbergu se pripisuje izum rucnog aparata za livenje pojedinacnih slova od metala, tako da se nizanjem slova do slova slazu reci, recenice i cele stranice stiva. U prvo vreme slovolivacki posao nije bio odvojen od stamparstva, niti je bilo slovolivaca profesionalaca. Svaki stampar je za sebe rezao celicne pecate, po njima izradjivao matrica i rucnim aparatom lio slova za slaganje.
Prve samostalne slovolivnice se pojavljuju krajem XVI veka, iako se jos u celom XVI i XVI veku veliki broj stampara koristio slovima napravljenim u sopstvenim radionicama. U to vreme su se slovolivci poceli organizovati u strukovne esnafe i bavili iskljucivo tim poslom, profesionalno,nevezani za stamparije kojia su svoje proizvode prodavali. Sve do sredine XIX veka Gutenbergov aparat za livenje pojedinacnih slova nije pretrpeo neke znacajnije izmene.
Prvi u postupku proizvodnje slova za slaganje stamparskih formi je bio crtac-umetnik. On je izradjivao precizne crteze za sva slova, brojeve i znake interpunckije, sve dok ne izradi celo pismo. Crtezi su se izradjivali u povecanoj srazmeri, a prema osnovnim, pravile su se varijante istog pisma, sa prosirenim ili suzenim likom, kurzivima, veci ili manji stupnjevi itd.
Nastavak rada na ovom poslu se svodio na graviranje lika slova originala u celiku, olovu ili nekom drugom metalu, obradu matrica utiskivanjem lika slova sa celicnog pecata na bakarnu plocicu, i izlivanje svakog pojedinacnog slova po svojoj matrici. Pored izlivanja slova, za slovoslagacnicu se morao, kao i sada, proizvesti takozvani bezlicni materijal, cija je jedina namena da popunjava prostor u slogu koji nece biti stampan, odnosno, da zauzme mesto licnom materijalu (slovima, linijama, znakovima…) tako da na hartiji na tom mestu ne ostane otisak. Bezlicni materijal je nizi u odnosu na licni, nema dodira sa hartijom, tako da se ne trosi i zbog toga se za njegovo livenje koristi jevtinija legura u odnosu na onu kojom se liju slova i ostali licni materijal.
Svaka stamparija je morala imati odeljenje slovoslagacnice (sada u tim prostorijama stoje racunari). Slovoslagacnica opet niz regala sa velikim brojem ladica koje su podeljene na segmente za smestaj istih slova. Ladice su bile podeljenje po vrstama pisma, velicinama i tipovima slova, tako da se slovoslagac mogao leko snalaziti prilikom rada. Nakon slaganja straice i njene korekture, slog je odlazio na stampu. Posle zavrsetka stampe, forma se vracala slovoslagacu da je rasklopi i sva slova vrati na svoja mesta u ladice, da bi bila spremna za upotrebu u nekom od narednih slogova.
Napredovanjem tehnike konstruisane su masine sa citavim magacinima sortiranih slova, tako da je slovoslagac kucajuci tekst na tastaturi te masine, propustao odredjena slova da ulaze u formu. Nakon korekture i preloma, slog je bio spreman za stampanje, najcesce na zaklopnim tipo masinama.
Jos uvek se u vecim stamparijama mogu naci masine koje su kombinacija slagace i livece masine. Slovoslagac unosi tekst preko tastature, slicnoj onoj na pisacoj masini, tako da pritiskom na odredjeni taster slaze u red matrice za izlivanje slova. Nakon slaganja reci ili celog reda, istopljeno olovo pod velikim pritiskom ulazi u kalup u kome je smesten niz matrica odgovarajucih slova. Zalivanjem tako slozenih matrica dobijaju se izliveni citavi redovi, koji se posebnim mehanizmom transportuju na svoje mesto u slogu. Nakon odstampanog odgovarajuceg tiraza, izliveni redovi slova se ponovo tope za upotrebu u nekim drugim slogovima. Sada se vec, zbog losih uslova za rad slovoslagaca (olovna isparenja koja se javljaju prilikom livenja slova), ovakve masine zamenjuju foto slog masinama i jos cesce personalnim racunarima kao najjevtinijom varijantom slagacih masina. U zavisnosti od vrste stampe za koju se priprema slog, printanje se obicno vrsi na pausu, termo foliji stampacem, ili na filmu pomocu osvetljivaca filmova.
vrh strane
Ova vrsta stampe spada u viskoku stampu i izvodi ses po principu pecata, jer se za formu koriste klisei ili slozene forme sa ispupcenim slovima. Slog za ovu vrstu stampe se radi u slovoslagacnicama, rucno, masinski ili izradom klisea nagrizanjem.
Preteca danasnjih zaklopnih masina sa automatskim umetanjem tabaka na plocu koja se odmah zatim, pomocu mehanizma, sama prislanja i pritiska hartiju na slozenu formu za otiskivanje bile su rucne prese. Princip dobijanja otiska se svodio na postavljanje papira, preko prethodno, u slovoslagacnici slozene, a na masini bojom premazane forme, i njegovim pritiskanjem uz formu pomocu drvene prese. Takve drvene prese su se koristile od samih pocetaka stamparstva sredinom XV veka pa sve do druge polovine XVI. Ovakvim tipom prese Gutenberg se koristio prilikom razvijanja svoje tehnike. U spisima iz tadasnjeg vremena nije nadjen nikakav tacan opis ili crtez njegove prese, tako da se njen izgled moze samo pretpostaviti, jer je radila neuporedivo brze od ostalih tadasnjih presa.
vrh strane
Litografija je nastariji ogranak ravne stampe. Naziv je dobila od dve grcke reci: litos – kamen i grafia – pisanje. Dok se visoka i duboka stampa obavljaju mehanickim putem (poput ostiska pecata), litografskom stampom se otisak na hartiju ostavlja hemijski, jer je forma sa koje se stampa ravna i na hartiju se prenose samo delovi na kojima se zadrzala boja. Za formu sa koje se vrsi otisak na hartiju u litografiji se koristi kamena ploca. Na formu se slog prenosi litografskom kredom ili tusem, cije masne kiseline u reakciji sa kalcijevim karbonatom, osnovnim sastojkom litografskog kamena, stvaraju kiseli kalcijum koji upija masnocu tih boja. Na cistim delovima forme (bez sloga), rastvor azotne kiseline u jedinjenju sa kalcijevim karbonatom stvara azotno kiseli kalcijum, sklon upijanju vode koji, odbijajuci masnocu, sprecava i prijem litografske boje. Ovom hemijskom reakcijom crtez se zasiti masnom bojom, a ciste povrsine ploce ostaju lisene masnoce i tako se na tim mestima zadrzava voda, a ne dozvoljava zadrzavanje stamparske boje.
Postupak litografskog stampanja je patentirao Alojs Senefelder iz Praga krajem osamnaestog veka. Do samog otkrica je dosao sasvim slucajno, kada je mastilom pisao po kamenu cija je povrsina bila izuzetno glatka. Pri tom ispisivanju je primetio da je mastilo na kamenu daleko cistije ostavljalo lik slova nego na bakarnoj ploci, pa je pokusao da kiselinom nagrize kamen, umesto do tada ustaljenog postupka nagrizanja bakarne ploce. Pazljivom obradom uspeo je da slog na formi bude izdignut u odnosu na ravnu povrsinu kamena, slicno formi visoke stampe. Kasnije se ispostavilo da je slican postupak vec bio izvodjen. Jos uvek se cuvaju dva kamene ploce obradjene za stampanje visokim postupkom, a na kojima se nalazi godina njihove prozvodnje (1550. i 1554).
Stampajuci materijale novim postupkom, desilo mu se da je na već odstampan tabak hartije, jos vlazan, kanula veca kap ulja. Tom prilikom je primetio da je masnocu ulja primala samo boja koja je predstavljala stampu, a cisti delovi stampe su zvog vlaznosti hartije ostali neomasceni. To ga je potaklo da ceo jedan odstampan tabak premaze rastvorom gumiarabike i onda sundjerom natopljenim bojom. I ovim premazivanjem su boju primili samo zamasceni, odnosno odstampani delovi hartije. Nakon toga je na tako namazani tabaik pstavio cistu hartiju i propustio kroz presu. Tako je od predjasnje stampe dobio novi otisak, ali sada suprotno okrenut, sto je bilo idealno resenje za dotadasnje probleme koje je imao zbog potrebe da tekst na bakarnu plocu ispisuje suprotno (kao u ogledalu), da bi otisak na hartiji bio pravilno čitak. Ovim slucajem je Senefelder otkrio da ispisivanjem mastilom na hartiji i njenim postavljanjem na kamenu plocu, na ovoj ostaje tekst ispisan upravo onako kako je potrebno za stampu i time je iz svoje upotrebe definitivno izbacio bakarnu plocu kao formu za otisak. Ceo njegov dalji rad se bazirao na ovakvom postupku do momenta kada zbog kratkog roka za isporuku stampanog materijala, nagrizanje kamena kiselnom nije preterano skratio. Tako dobijena forma kamena je u potpunosti imala ravnu povrsinu, bez ispupcenja koja bi na hartiji ostavila otisak. Stampajuci upotrebom takve kamane ploce, dobio je vise nego zadovoljavajuce rezultate, a to je znacilo pronalazak ravne stampe.
vrh strane
Postupak ofsetnog stampanja spada u grupu ravne stampe. Nastao je usavrsavanjem litografskog postupka. Ofsetni postupak stampe se od drugih razlikuje po tome sto se otisak na hartiju ostavlja posredno (nema direktnog kontakta hartije i ofsetne ploce na koju je foto postupkom prenesena forma sloga). Od forme obradjene na ofset ploci odstampanje se vrsi na elasticnu prevlaku jednog cilindra, a sa nje se prenosi na hartiju.
Ofsetni postupak je novija vrsta stampe, jer se prakticno pocela koristiti tek pocetkom dvadesetog veka. Prva stampa na hartiji je izvedena u Drzavnoj stampariji u Petrogradu prilikom izrade novcanica Orlovim postupkom, nazvanim imenom njegovog izumitelja. Od klisea visoke stampe, vrseno je stampanje na jedan gumeni valjak, koji je dalje prenosio boju na hartiju.
Sadasnji postupak ove stampe se svodi na pripremu sloga racunarom ili fotoslogom, osvetljavanje i razvijanje fotoosetljive ploce (za svaku boju po jedna ploca ili cetiri ploce za cetiri osnovne boje, cijim mesanjem se dobijaju sve ostale iz vidljivog spektra boja), postavljanje ploce na odgovarajuci valjak i dodavanje boje u bojanik. Nakon odstampanog celog tiraza u prvoj boji, valjci i bojanik se peru i postavlja se ploca za drugu boju. Dodavanjem druge boje u bojanik i postavljenim vec odstampanih tabaka sa prethodnom bojom na odgovarajuce mesto u masini, pocinje se stampanje druge boje. Postupak se ponavlja za svaku boju dok se ne dobije otisak sa svim potrebnim bojama.
Prilikom stampanja druge i svih sledecih boja mora se napraviti nizh probnih otisaka radi podesavanja pasera (mesta dodirivanja dvaju objekta razlicitih boja na slici koja se stampa) jer i najmanje odstupanje od prave mere dovodi do preklapanja, odnosno, praznine izmedju objekata razlicitih boja koji treba da budu spojeni. Za dobar pser vazno je pravilno razlaganje boja i obelezavanje svakog filma markerima za pasovanje, dobar materijal na kome se izvlaci slog, film ili termo folija (paus nije najprikladniji za visebojnu pripremu zbog osobine da mu se dimenzije bitno menjaju promenom temperature), pedantan montazer koji filmove montira na foliju pre osvetljavanja ploce, precizan ofset masinista i naravno, kvalitetna stamparska masina. Ukoliko bilo ko iz navedenog lanca zataji, mala je verovatnoca da ce se visebojno stampanje uraditi kvalitetno.
Boje koje se koriste prilikom ofset stampe su transparentne (prozirne), tako da se nanosenjem jedne preko druge na tabak dobija treca, sto je princip koji se koristi kod stampe punog kolora (stampe sa velikim brojem boja koje se dobijaju od cetiri osnovne stamparske: crvene, zute, plave i crne. Koliko ce jedne boje biti prestampano preko druge da bi se dobila neka nijanska trece, zavisi iskljucivo od filma na kome se nalazi slog dobijen separacijom (razlaganjem) boja.
Kao primer za ovo se moze koristiti nijansa zelene, koja se samostalno upotrebljava samo u jednobojnoj stampi, a u visebojnoj, samo kada je slog uradjen u strihu (svaka boja na tabaku ima svoju plocu). Nijansa zelene u stampi punog kolora zavisi od odnosa gustine rastera plave i zute na filmu. Ako je raster na filmu za plavu gusci, povrsina koja ce se stampati ovom bojom zacrnjenija, dovesce do nanosenja vise plave na tabak hartije. Nanosenjem vece kolicine plave boje preko zute, dobice se tamnija zelena. Gustina rastera na delovima filma zavisi od nacina pripreme, odnosno, od boje koja s dalje u raduncari automatski razlaze (separacija) prema nijansama.
Prenosenjem boje na ofset plocu se vrsi po principu masno-cisto, jer se voda ne zadrzava na masnim podlogama, tako da se foto postupkom (slicno osvetljavanju filma u foto aparatu) slog prenosi na tanku ofset plocu. Osvetljavanjem ploce na kojoj se nalazi film sa slogom na njenoj fotoosetljvoj strani i njenim razvijanjem, dobija se niz cistih i masnih povrsina. Na plocu se nanosi boja iz bojanika, koja je na putu do nje prosla kroz niz valjaka koji se rotirajuci medjusobno dobiruju i tako boju pravilno razmazuju po celoj svojoj povrsini. Nanosenjem boje na plocu, ona se zadrzava samo na mestima na kojima na ofset ploci nema vode (masnim delovima).
Daljim okretanjem cilindra sa slogom, ofset ploca nailazi na valjak na kome se nalazi gumeno platno na koje se vrsi prvo otiskivanje. Rotiranjem cilindra sa gumenim platnom, na kome se sada nalazi boja prenesena sa ofset ploce, guma dolazi u dodir sa valjkom na kome se nalazi tabak hartije koji upija boju sa gume. Izlaskom tabaka iz masine na mesto za odlaganje zavrsava se ova faza stampanja.
Usavrsavanjem masina za ofset stampu proizvedene su i visebojne, koje nisu nista drugo do vise jednobojnih masina sastavljenih tako da tabak hartije bez zadrzavanja ulazi iz jedne u drugu. Na svaku od ovih sekcija se postavlja ploca sa slogom i odgovarajuca boja. Tabak hartije prolazi prvu u kojoj se na njega nanosi prva boja, ulazi u drugu u kojoj se odmah stampa druga i tako do poslednje sekcije.
vrh strane
Budite slobodni da nas kontaktirate.
tel.: 021.400.020
mob.: 063.589.240
topolinostampa@gmail.com
Vršačka 33, Novi Sad
Copyright Štamparija Topolino 2010 | valid css | valid xhtml web dizajn Novi Sad, H3O creative studio